spojinovigrb
 
Дуго стручна јавност у Србији није знала тачно ни где је ни када рођена прва жена књижевник која је писала на славеносербском језику. Тек педесет година након смрти Еустахије Арсић, уредник часописа „Јавор” прионуо је на посао. Пишући о жени коју су пола века пре тога називали „наук љубитељицом и љубитељицом муза”, Илија Огњановић сазнао је да је Еустахија рођена 1776. године у Иригу. Једва јој је ушао у траг у матичним књигама, али није успео да открије ништа о њеном одрастању, васпитању или образовању. У тексту који је написао о „високоученој госпођи”, Огњановић најпре припрема читаоца за причу о жени која се бави књижевношћу, јер у то доба (1891. година) знало се шта је мушки а шта женски посао: „Као што има у књижевности других, већих народа, тако има и у нашој маленој литератури и по где које женско име, које се окушало а богме и радило на пољу на којем иначе само мушке главе раде.”
 

Село Доња Градина на сјеверозападу Pепублике Српске, насељено је од праисторијског времена. Вјековима су се смјењивали племена и народи. Данас је то српско, православно село, најпознатије по томе што је било највеће стратиште концентрационог логора Јасеновац. Гробница српског, јеврејског и ромског народа, њих 366 000.

Доња Градина налази се на 45° и 16' географске ширине и 16° и 55' географске дужине. Административно припада општини Козарска Дубица (раније Босанска Дубица), и од ње је удаљено 16 км, према истоку. Само село има облик полуострва: окружено је ријекама Уном и Савом, те просарским селима Драксенић и Међеђа. Ниска планина Просара удаљена је од села 10 km, а планина Козара је удаљена 26 km. Доња Градина лежи на десној, алувијалној обали ријеке Саве, насупрот Јaсеновцу (Република Хрватска). Површина села износи 942 ha.

У дане када се сећамо стравичних злочина који су мађарски окупатори Миклоша Хортија извршили над Србима, Јеврејима, и осталим становницима у јужној Бачкој током Другог светског рата, потребно је сетити се оних који су на стравичан начин тих хладних јануарских дана убијани свуда где су се затекли у том тренутку. На улици, у општинској згради, у полицији, у основној школи да би се врхунац овог крвавог пира одиграо на Дунаву и Тиси где су људи живи бацани под лед. Једна од жртава ових монструозних злочина је и др Игњат Павлас.

Сваки град поседује људе који су својим животом, јединственошћу свога карактера и великој љубави дали одређени печат том граду. Без тих људи неки градови не би ни постојали или би се без њих тешко могли замислити. Човек који је својим радом, љубављу и пожртвовањем задужио Нови Сад свакако је др Павлас.

Jедан од најзначајнијих српских научника Милутин Миланковић. Био је светски признат инжењер, климатолог и астроном. Оснивач је Катедре за небеску механику на Београдском универзитету и светски уважаван научник, познат по теорији ледених доба, која повезује варијације земљине орбите и дугорочне климатске промене. Ова теорија је позната под именом Миланковићеви циклуси.

Миланковић је рођен 28. маја 1879. године у Даљу, близу Осијека (тада Аустроугарска, данас Хрватска), од мајке Јелисавете и оца Милана. Имао је четири брата и две сестре Милену – своју близнакињу и Виду. Тројица браће су умрли врло млади од туберкулозе, а брат Богдан га је надживео.

Милунка Савић, кћи Раденкова и Даничина, у раној младости чобаница, резервни наредник српске војске, рођена је у Копривници, код Рашке, 24. јуна 1890. (или 1892, како је писало у њеној чланској карти удружења резервних војних старешина) године.

У балканске ратове ушла је под именом Милун и као добровољац у саставу Дринске дивизије ратовала код Скадра и на Брегалници. Да није Милун, него Милунка, открило се у болници кад је први пут рањена; то се брзо прочуло, али је задржана у војсци.

СтартПретходна123СледећаКрај
Страна 3 од 3

ПРИЈАТЕЉИ

Stadt Innsbruck

Kanzlei für die Diaspora - Republik Serbien

СПОНЗОРИ

zoki

Login