spojinovigrb
 
петак, 15 мај 2015 17:13

Рехабилитација – помирењe или отварање старих рана?

Оцените овај чланак
(1 Глас)

Генерал Драгољуб Дража Михаиловић је невин. Сматра се Н Е О СУ Ђ И В А Н И М. То је епилог деветогодишњег судског процеса за његову рехабилитацију. Да ли је ово крај или пак нови почетак старих српских подела…?

„Иста одела, исте псовке и команде. У таквој гужви увек је много жртава. Најгоре је што не знаш кога гађаш, а кад пуцњава почне, не престаје до мрака. Њихова петокрака звезда и наша тробојна кокарда, и када су биле на шајкачама, могле су се осмотрити само из непосредне близине. Ако се сукобимо у селу, онда се тек створи кркљанац. Јуримо се око кућа и штала као деца која се играју жмурке. Час ми јуримо њих, а час они нас. У таквој игри гине све одреда: и ми и они, и жене и деца, и стока и кокошке, и све што је живо“.

Ове речи само су фрагмент „Сећања из рата“ команданта Таковског четничког одреда Звонимира Вучковића, које на веома сликовит начин описују трагичне српске поделе у Другом светском рату. Чини се да су ових дана, нажалост, поново оживеле.

 

Четрнаести мај 2015. године биће уписан у календар наше националне историје као датум када је после 69 година рехабилитован генерал Драгољуб Дража Михаиловић, командант Југословенске војске у отаџбини. Сатанизован као издајник и слуга окупатора, осуђен на смрт, лишен грађанских права, части, достојанства и имовине, стрељан као псето, остављен без гроба и мрамора. Његово место вечног починка ни дан-данас се не зна. Његова лична судбина се метафорички у много чему поклапа са судбином српског народа у Другом светском рату. Први устаник поробљене Европе, хваљен и обожаван, омражен и оспораван, издан и остављен од оних којима је веровао. Частан војник изгубљене земље, добри отац подељене породице. Преко радија слушао глас своје кћерке која га назива издајником, а са собом на Зеленгору водио свог трећег сина и гледао како гине…

Реакције на рехабилитацију генерала Михаиловића су очекивано подељене. Један (већински) део српске јавности подржава ову судску одлуку, док је други осуђује. Једни сматрају да је коначно исправљена велика историјска неправда, док други тврде да је рехабилитација вође Равногорског покрета срамота. Из „региона“, како се популарно назива простор бивше Југославије, долазе углавном негативне оцене. Посебно из Хрватске, чији медији генерала Драгољуба Михаиловића називају „четничким злочинцем“, успут га поредећи са Хитлером. Његову рехабилитацију преносе као најважнију вест дана, жигосајући је као скандалозну. Ипак, мишљења смо да се на њихове ставове не треба обазирати. Посебно ако се има у виду улога Хрватске у Другом светском рату. Њихово мишљење нека задрже за себе. Хајде да видимо како ће се Србија осећати након ове одлуке.

Сахрана курира једне устаничке јединице у Руднику, којој заједно присуствују четници и партизани

Сахрана курира једне устаничке јединице у Руднику, којој заједно присуствују четници и партизани

Фотографија је преузета од господина Бранимира Гајића

Колико год то чудно и апсурдно звучало, чини се да се Други светски рат у нашим главама никада није завршио. Колико пута смо присуствовали сценама где се свађају „четници“ и „партизани“ на славама, свадбама, крштењима, сахранама, свим могућим и немогућим скуповима. Вређају се, оптужују, пањкају, мрзе. Препричавају једни другима „њихове“ злочине, грехове и издаје, доказујући да је баш њихова страна у рату била праведна. И четници и партизани и љотићевци и недићевци. А сви Срби. Како међу својима разлучити ко је крив а ко прав…? Нема породице у којој није било припадника ових покрета за време Другог светског рата. Проклете српске поделе… Сви су криви! Сви су они проливали крв многих недужних људи! А због чега…? Због ратног лудила, разних идеологија, опсена и заблуда. Због тога што им је неко усадио у памет да је ознака на капи важнија од оца, мајке, брата, сестре, кума, рођака, комшије, пријатеља… који носи неку другу ознаку. Најчешће на шајкачи. Сви су веровали у свој циљ, неку своју борбу. И сви изгубили! Тј. ми смо изгубили! Да, ми Срби. Да није тако, да ли бисмо са оволиком страшћу и после седам деценија расправљали о томе да ли је праведно да се рехабилитује најодликованији српски официр Другог светског рата, коме се ни гроб не зна…? Изгледа да из наших подела ништа нисмо научили…

Ипак, желимо да верујемо да ће рехабилитација оклеветаног генерала Михаиловића представљати почетак нашег помирења. Самих са собом. Време је да се окаде неопојани гробови, да се браћа изљубе, да једни другима опросте сва сагрешења, да дају вечни завет да никада више неће пуцати једни на друге. Да старе ране зацеле. Да се коначно стави тачка на једну луду, бесмислену, крваву поделу која нас је прескупо коштала. Да цела Србија стане под један барјак. Да се врати себи и Богу.

Јован Алексић - Српски академски круг

Прочитано 2939 пута Последњи пут измењено петак, 15 мај 2015 18:18

НАПОМЕНА: Коментари одражавају ставове њихових аутора, а не нужно и ставове интернет портала www.spoji-magazine.com. Молимо кориснике да се суздрже од вређања, псовања и вулгарног изражавања. У случају кршења правила, портал www.spoji-magazine.com задржава право да обрише коментар без најаве и објашњења.

0
Extension Restriction Allowed file extensions: bmp, csv, doc, gif, ico, jpg, jpeg, odg, odp, ods, odt, pdf, png, ppt, rar, txt, xcf, xls, zip 0 / 3
условима коришћења.
  • Ниједан коментар није пронађен

ПРИЈАТЕЉИ

Stadt Innsbruck

Kanzlei für die Diaspora - Republik Serbien

СПОНЗОРИ

zoki

Login