spojinovigrb
 
среда, 03 јун 2015 16:24

Црквине - место за свеца

Оцените овај чланак
(0 Гласова)

Човек који је на посебан начин крочио у историју Србије јесте деспот Стефан Лазаревић. Управо њему посвећен је спомен који је вероватно најстарији монумент у Београду и околини. Владар се упокојио у засеоку Црквине, делу села Марковца, у околини Младеновца. Према запису историчара, то се догодило 19. јула 1427. године.

На том месту данас се налази Црква Светог Илије, а према народном предању, подигао је и посветио Богу деспот Стефан у знак захвалности за победу над Бранковићима, који су са Турцима кренули да га униште.

Саговорник нам је Неда Ковачевић, дама која истрајно покушава да обједини сву грађу о споменицима на територији Београда. Обрадивши све монументе у централним деловима града, сада се посветила ободним насељима престонице. И, имала је шта да забележи.

Овог пута потпуно је посвећена сину цара Лазара и потражила је записе везане за њега.

Дрвен Глава

Предана истраживању о великој личности српске историје, Ковачевићева цитира познате хроничаре.

Смрт деспотову описао је његов биограф Константин Филозоф: "Године 1427. на измаку пролећа деспот Стефан Високи путовао је по Србији. Средином месеца јула исте године, стиже му извештај да су Турци из Видина прешли Дунав, заузели једно угарско острво и опколили Северин. Чувши ову, не тако радосну, вест, деспот Стефан напушта манастир Каленић, где се у то време налазио, и одмах крене за Београд, да би био што ближе бојном пољу, како би могао да преузме све потребне мере ако би Турци покушали што према Браничеву или Голупцу.

На путу свом за Београд деспот Стефан сврати са својом свитом да се одмори и руча на једном веома лепом месту, које се онда звало "Глава", "Главица" или "Дрвен Глава", где је већ раније био подигао лепу цркву задужбину.

 

Сунце је било прижегло као што може и бити о Светом Илији. Око подне је била завладала јака оморина и запара. Од велике жеге и притиска није се могло дисати, и деспот мишљаше да би било најбоље да потражи хлада и лова по околним шумама. Узјаха коња и узе крагујца на руке.

Свита деспотова, која га је у овом лову пратила, на своје велико изненађење опази да деспот, иако је био изврстан јахач и добар ловац, овога пута нити коња јаше нити крагујца носи како ваља. И тако идући кроз шуму, на једној оштрој заокуци деспот изгуби равнотежу и паде с коња. Властела из његове пратње притрчаше му и придржавајући га доведу га под његов шатор. Деспот Стефан паде у велику несвестицу и стање његовог здравља биваше све теже и теже, а његове последње речи беху: 'По Ђурђа... по Ђурђа...' Из ове несвестице деспот се није повратио све до суботе ујутру, у саму зору у пет сати ујутру деспот Стефан је испустио своју напаћену душу, ожаљен од читавога народа."

Нова црква

Пoсле пропасти Првог српског устанка 1813, Турци су опљачкали и спалили деспотову цркву, а храм је обновљен 1836. године у време кнеза Милоша Обреновића. Кад је услед многих земљотреса знатно оштећена, ова црква је 1884. године, одобрењем црквених власти - порушена. Нова богомоља завршена је 1886, али је, због спора с извођачем, освећена тек после 12 година, 30. октобра 1898. године, од стране митрополита Србије Инокентија.

- Деспот Стефан Лазаревић ми је омиљени владар - каже Ковачевићева. - Одавно сам желела да се на посебан начин посветим овом месту. Иако сам се интензивно бавила пописивањем споменика на територији нашег града, сада се најзад лепо случило да спојим те ствари.

У порти цркве, и крај споменика - тишина. Нигде никога. А монумент владару... Камени белег на месту где је деспот пао с коња.

- Поставио га је Ђурађ Зубровић, властелин из области којој је припадао заселак Глава и витез из деспотове свите - додаје Ковачевићева. - Као што је и деспот био високог раста и достојанственог држања, због чега је у народу био познат као Стефан Високи, тако је и споменик израђен у форми обелиска, која треба да призове узвишеност његове владавине и бесмртност његове душе.

Камен, висок безмало два метра, од венчачког мрамора налази се уз цркву, бочно, на северној страни. С уклесаним крстом и текстом на предњем делу:

"Ја, деспот Стефан, син светога кнеза Лазара и по његову престављењу милошћу Божјом бих Господин свима Србима, Подунављу и Посављу и делу Угарске земље и Босанске још и Приморју Зетскоме. И у Богоданој ми власти проводих живота мога мојега време колико се благому свиде Богу година 38. И тако дође ми заповест општа од свих цара и Бога, говорећи послани к мени анђео: 'Иди' и тако душа моја од убогога ми разлучи се тела на месту званом 'Глава' године 6935, индиктиона 5, сунчаног круга 19, и месечева 19, месеца јулија 19 дана."

На левој (северној) страни уклесан је текст: "Благочестиви Господин деспот Стефан добри господин", а на десној (јужној) страни пише: "Предобри и мили и слатки Господин Стефан деспот".

Крст је урезан и на задњој (западној) страни споменика.

ИСТРАЖИВАЊЕНаша саговорница је редак истраживач чија је жеља да обједини све споменике који постоје у Београду. - Ово је већ 613. споменик који сам фотографски забележила, и уз то, наравно, као и за сваки, написала текст о монументу и поводом њега. За разлику од филмског пројекта "365 споменика у Београду", који сам направила кроз исто толико кратких филмова, сада сам досегла више од 600, јер сам одлучила да у њој попишем све, или највећи могући број споменика на подручју Београда.

 

Свети Стефан

На северном зиду цркве је и недавно постављена спомен-плоча посвећена деспоту Стефану, с натписом: "Свети Стефан Лазаревић (1377-1427) Радуј се северна звездо Исуса цара радуј се круно српских владара". (Аутор тога текста је песник Дејан Лазаревић.)

У порти цркве је и мноштво старих гробова, а непосредно даље, на источној страни, према селу, и ново, активно сеоско гробље, такође у оквиру црквене порте.

Испред, и око храма, у хладу високих разгранатих храстова - стоје клупе. Све је лепо уређено, види се да је недавно обновљено.

- Али, нигде никог није било - додаје Ковачевић. - И црква је била затворена, а почетком маја, када сам била тамо, била је недеља. Застала сам испред каменог стуба - споменика. Спустила сам длан на топли камен, и размишљала о мени најдражем српском владару... Помислила сам и на причу везану за сам тренутак његов предсмртни...

Легенда вели: Деспот је у једном тренутку пустио сокола који је прхнуо за својим пленом у висину. Рука са соколарском рукавицом још је била подигнута када је на њу изненада слетео малени крагуј. Деспот је на час нежно разговарао с птичицом, а онда се занео од силине можданог удара који га је изненада погодио.

- Сетила сам се те приче и кад сам пре три године фотографисала споменик деспоту Стефану на Београдској тврђави. И управо на једној од фотографија снимила сам врапца који је баш био слетео на деспотово раме.

Можда је то дух онога истог из легенде?

Извор: Вечерње Новости

Прочитано 2916 пута

НАПОМЕНА: Коментари одражавају ставове њихових аутора, а не нужно и ставове интернет портала www.spoji-magazine.com. Молимо кориснике да се суздрже од вређања, псовања и вулгарног изражавања. У случају кршења правила, портал www.spoji-magazine.com задржава право да обрише коментар без најаве и објашњења.

0
Extension Restriction Allowed file extensions: bmp, csv, doc, gif, ico, jpg, jpeg, odg, odp, ods, odt, pdf, png, ppt, rar, txt, xcf, xls, zip 0 / 3
условима коришћења.
  • Ниједан коментар није пронађен

ПРИЈАТЕЉИ

Stadt Innsbruck

Kanzlei für die Diaspora - Republik Serbien

СПОНЗОРИ

zoki

Login