spojinovigrb
 

Истина је да су сви људи грешни, па и свештеници. Чак ако смо се лично уверили да неки од њих не поштују Црквене заповести о посту, то нас још увек не ослобађа личне одговорности за непоштовање Црквених заповести. Није ли и Адам након прекршене заповести о посту, покушао да свали кривицу на Еву рекавши: „..она ми даде са дрвета, те једох” (1 Мој 3,12)? Знамо да Бог није прихватио такво објашњење, јер свако од нас има слободу избора – да ли ће кренути погрешним или правим путем. Кренути погрешним путем поводећи се за другим људима, користећи их као изговор за своје погрешке, погубно је.

Истина је да грех не улази на уста, али не смемо злоупотребити тај цитат из Светог Писма као изговор за своју неспремност и одсуство воље да се боримо против уживања у храни. Сврха и циљ поста је борба против греха, а она укључује борбу против телесних жеља. Телесне жеље се, опет, најлакше сузбијају узимањем посне хране, што сведочи 2000 година дуга традиција Цркве. Одрицање од стомакоугађања има двојако дејство: 1. то је наша жртва Богу; 2. то је средство за гашење телесних страсти. Зато се и каже да је пост једно од два крила која човека уздижу ка Богу (друго крило је молитва). Не заборавимо да је Адамов пад у грех изазван кршењем заповести о посту: „Не једи…” Ако кршимо Црквену заповест о посту: „Не једи…”, на исти начин смо изложени паду као што је то био и Адам.

Истина је да су мухамеданци управо од Хришћана усвојили праксу клањања Богу, дотичући челом земљу. И то оних Хришћана који су живели у оној средини у којој се мухамеданство и појавило у 7. веку – од православних Хришћана блиског истока. Црква је увела правило (канон XX, Првог васељенског сабора) да се на недељним Литургијама, као и на свим Литургијама између Васкрса и Педесетнице (Духова), обавезно стоји. А то Црквено правило је уведено због уобичајене праксе Православних да своју оданост и љубав према Богу изразе клечањем и клањањем (велики поклон, велика метанија). Ова заблуда многих Православних се појавила услед жалосне чињенице да нису никада били у цркви сем недељом (кад се не клечи и не клања), а и то често само два пута годишње (на Васкрс и Божић), па нису ни имали прилику да се упознају са свим облицима изражавања Православне духовности.

Истина је да су сви свеци живи, јер у Богу нико не може бити мртав – Бог је Бог живих, а не мртвих. Погрешна пракса је вероватно настала услед чињенице да се жито спрема и за парастосе упокојеним ближњима. У оба случаја, жито представља жртву Богу и симболизује Православну веру у опште Васкрсење. Та жртва се приноси Богу у име оног светитеља или упокојеног чије се име спомиње тог дана или тог парастоса. Да ли је реч о светитељу који је живео, па се упокојио, или никада није прошао кроз биолошку смрт, попут Архангела Михаила или Светог Илије, на пример, не прави никакву разлику у погледу жртава које се приносе Богу (славски колач, жито и вино). Нажалост, успркос упозорења Цркве на овакву погрешну праксу, многи и даље настављају по своме јер су „тако радили и очеви и дедови”.

Истина је да славе нису ни мрсне ни посне, него дани у које оне падну могу бити мрсни или посни. Зависно од тога на који дан слава пада, таква се славска трпеза припрема. На пример, ако једне године Ђурђевдан падне у четвртак, припрема се мрсна трпеза, јер је четвртак мрсан дан. Ако следеће године падне у среду, припрема се посна трпеза, јер је среда посни дан. Неке славе увек падају у време једног од четири велика поста, па се сваке године припрема посна трпеза. Пример такве славе је Никољдан, који увек пада у време Божићног поста.

Долазили су наоружани да секу шуму. Ја изађем пред њих. Што бих се бојао, ко је са Богом, смрти се не боји, прича отац Кирило, који је 1999. одвраћао Србе од избеглиштва тако што је легао пред тракторе.

Српски се народ у Косовском Поморављу не шали и не смеје много.
У кафани неко исприча виц у којем Србин надмудри Албанца, и то углавном буде све… Петнаест је година већ како су ни тамо ни овамо – јесу у Србији, и нису. Две се државе отимају о њих, а њима од толике љубави кичма пуца!

Каква је корист од тога што захваљујући јулијанском календару Нова година заклања Божић и остаје главни празник?
Испада да западњаци, иако по нашем виђењу удаљенији од Христа, дочекују у миру Божић, с поштовањем, а затим се у мрсним фестивалским данима који следе опусте у новогодишњој ноћи, док је код нас Срба пост пресечен пијаним лудовањем па кад се људи опораве од мамурлука сете се и Божића.

Мали број „тврдих“ православаца игнорише новогодишње лудовање, не прекида пост, али нико није толико луд да не примећује шта се око њега догађа.

Српска Православна Црква својој духовној деци о Божићу 2014. године

ИРИНЕЈ

по милости Божјој

Православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим Архијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше Свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни Божићни поздрав:

МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ!


Заиста, велика је тајна побожности:
Бог се јави у телу, оправда се у Духу,
показа се анђелима, проповеди се незнабошцима,
верова се у свету, вазнесе се у слави
(1. Тим 3,16)

Прослављамо, браћо и сестре, и ове године Господње дан Христовог Рождества, дан у који је Бог сишао на земљу, у који се Јединородни Син Божји оваплотио од Духа Светога и Марије Дјеве да би нас људе, смртне и пролазне, обдарио животом вечним.

Божић је дан у који је Бог постао човек, да би људи постали богови по благодати; Божић је дан откривања вечне истине о Богу, човеку и свету; Божић је дан у који се сјединило Небо и Земља, у који је засијала свету вечна светлост богопознања; Божић је дан у који су се људи измирили са Богом и познали да су синови Божји – да су сви људи браћа и вечна сабраћа, призвана на узајамну љубав, мирење и праштање.

ПРИЈАТЕЉИ

Stadt Innsbruck

Kanzlei für die Diaspora - Republik Serbien

СПОНЗОРИ

zoki

Login