spojinovigrb
 

Лозанка Радоичић, мајка војника Владимира (19), погинулог хероја на караули Кошаре, тихо је стајала прошле среде испред кордона полиције, на улазу у Дом Народне скупштине. У току је био протест против НАТО-а. 

Лозанка је на груди привијала слику сина у војничкој униформи. На протест је, каже, дошла као мајка, желећи да подсети на животе које су њен син и четворица момака 30. септембра 1998. године положили за Србију. О уласку Србије у НАТО има јасан став: „Сматрам НАТО одговорним за збивања на Косову 1998. и 1999. године, па и за погибију мог сина. Не могу да се помирим с присуством НАТО-а у Србији.”

Ђуро и Илинка Трифуновић су у Канади живели од 1957. године. Ђуро се упокојио крајем 2011, а његова супруга с којом је у љубави живео више од 55 година пре скоро две године. Ђуро је отаџбину као млад четник напустио још 1945. Зато запрепашћује чињеница да је неко ко је отишао пре више од шест деценија из "старог краја", како отаџбину назива тзв. стара емиграција, имао осећај и жељу да помогне, да остави нешто иза себе друштву и заједници где, заправо, никада није ни живео.

среда, 03 јун 2015 16:24

Црквине - место за свеца

Човек који је на посебан начин крочио у историју Србије јесте деспот Стефан Лазаревић. Управо њему посвећен је спомен који је вероватно најстарији монумент у Београду и околини. Владар се упокојио у засеоку Црквине, делу села Марковца, у околини Младеновца. Према запису историчара, то се догодило 19. јула 1427. године.

Свакако, можете рећи да није битно оно што се дешавало пре пет стотина година те да је битно само оно што важи данас, и то је тачно. Али је такође тачно и да Албанци фалсификују историју јер схватају да је историјско право једнако важно као и фактично стање. Стога, не можете рећи да је садашњост битнија од прошлости.

Генерал Драгољуб Дража Михаиловић је невин. Сматра се Н Е О СУ Ђ И В А Н И М. То је епилог деветогодишњег судског процеса за његову рехабилитацију. Да ли је ово крај или пак нови почетак старих српских подела…?

„Иста одела, исте псовке и команде. У таквој гужви увек је много жртава. Најгоре је што не знаш кога гађаш, а кад пуцњава почне, не престаје до мрака. Њихова петокрака звезда и наша тробојна кокарда, и када су биле на шајкачама, могле су се осмотрити само из непосредне близине. Ако се сукобимо у селу, онда се тек створи кркљанац. Јуримо се око кућа и штала као деца која се играју жмурке. Час ми јуримо њих, а час они нас. У таквој игри гине све одреда: и ми и они, и жене и деца, и стока и кокошке, и све што је живо“.

Ове речи само су фрагмент „Сећања из рата“ команданта Таковског четничког одреда Звонимира Вучковића, које на веома сликовит начин описују трагичне српске поделе у Другом светском рату. Чини се да су ових дана, нажалост, поново оживеле.

У позориштанцету "Пуж" недавно су у једном дану прославили чак четири рођендана: четири деценије омиљене дечје ТВ серије "Коцка, коцка, коцкица", 38 година од прве "Пужеве" представе, деценију мање од усељења у салу и 69. рођендан Бранка Милићевића Коцкице! За глумца, редитеља, писца, који је комплетним уметничким опусом показао на делу безграничну оданост свету детињства и најплеменитијим људским тежњама - нема праве пензије. Јер, тамо где "царује другарство", нема капитулације.

Сенка историје и њене ироније надвила се над сазнање шире јавности о историјским улогама митрополита Мелентија Павловића, и над његову неизмерну заслугу за Србију, претворену из турске заостале провинције у модерну, слободну европску државу. Осим чињенице да је Павловић 1815. у Такову, тада у рангу архимандрита, благосиљао Други српски устанак и Милоша Обреновића за вођу, причестио устаничку војску, бунт оправдао пред Богом и народом, мало се познаје и вреднује његов васцели допринос Србији. Укратко: био је свештеник, учесник у устаничким биткама као храбри ратник, витез, а упоредо с тим и касније велики душебрижник српског просветитељства.

"Ја сам у читавом свом веку само један дан била сиромашна, а то је било када смо 1849. године при пожару новосадском бежали, те смо у Варадину граду, при затвореним капијама, морали гладовати, јер ни за које новце не могасмо ништа од јела набавити. Кад се сетим тог дана, онда осетим шта је глад и сиротиња и зато ја чиним и помажем сиротињи - записао је Андра Гавриловић у књизи „Знаменити Срби XIX века”. Овако се Марија Поповић Трандафил "правдала" пред другима за сва добра која је несебично чинила. А било их је много...

ПРИЈАТЕЉИ

Stadt Innsbruck

Kanzlei für die Diaspora - Republik Serbien

СПОНЗОРИ

zoki

Login