spojinovigrb
 

У Етнографском музеју у Београду у уторак ће бити отворена изложба „Српске палате у Трсту” ауторке Гордане Гордић на којој ће бити представљено како су Срби у Трсту током два и по века успели да очувају свој идентитет и своју цивилизацијску еманципацију.

Ни анђели не знају колико Срба живи у Чикагу, шаљиво и сликовито одговара на питање о броју наших сународника у овом америчком граду протојереј-ставрофор Милош Весин, парох јужночикашки и ленсиншки. И додаје да нисмо могли да му поставимо теже питање од тог.

Милић Станчетић, земљорадник из Бановог Поља, преминуо је пре 20 година у 105. години као последњи и најстарији живи Мaчванин, војник Шестог пука Дринске дивизије, учесник балканских и Првог светског рата, и носилац Албанске споменице и Ордена заслуге за народ.

Лозанка Радоичић, мајка војника Владимира (19), погинулог хероја на караули Кошаре, тихо је стајала прошле среде испред кордона полиције, на улазу у Дом Народне скупштине. У току је био протест против НАТО-а. 

Лозанка је на груди привијала слику сина у војничкој униформи. На протест је, каже, дошла као мајка, желећи да подсети на животе које су њен син и четворица момака 30. септембра 1998. године положили за Србију. О уласку Србије у НАТО има јасан став: „Сматрам НАТО одговорним за збивања на Косову 1998. и 1999. године, па и за погибију мог сина. Не могу да се помирим с присуством НАТО-а у Србији.”

Ђуро и Илинка Трифуновић су у Канади живели од 1957. године. Ђуро се упокојио крајем 2011, а његова супруга с којом је у љубави живео више од 55 година пре скоро две године. Ђуро је отаџбину као млад четник напустио још 1945. Зато запрепашћује чињеница да је неко ко је отишао пре више од шест деценија из "старог краја", како отаџбину назива тзв. стара емиграција, имао осећај и жељу да помогне, да остави нешто иза себе друштву и заједници где, заправо, никада није ни живео.

среда, 03 јун 2015 16:24

Црквине - место за свеца

Човек који је на посебан начин крочио у историју Србије јесте деспот Стефан Лазаревић. Управо њему посвећен је спомен који је вероватно најстарији монумент у Београду и околини. Владар се упокојио у засеоку Црквине, делу села Марковца, у околини Младеновца. Према запису историчара, то се догодило 19. јула 1427. године.

Свакако, можете рећи да није битно оно што се дешавало пре пет стотина година те да је битно само оно што важи данас, и то је тачно. Али је такође тачно и да Албанци фалсификују историју јер схватају да је историјско право једнако важно као и фактично стање. Стога, не можете рећи да је садашњост битнија од прошлости.

Генерал Драгољуб Дража Михаиловић је невин. Сматра се Н Е О СУ Ђ И В А Н И М. То је епилог деветогодишњег судског процеса за његову рехабилитацију. Да ли је ово крај или пак нови почетак старих српских подела…?

„Иста одела, исте псовке и команде. У таквој гужви увек је много жртава. Најгоре је што не знаш кога гађаш, а кад пуцњава почне, не престаје до мрака. Њихова петокрака звезда и наша тробојна кокарда, и када су биле на шајкачама, могле су се осмотрити само из непосредне близине. Ако се сукобимо у селу, онда се тек створи кркљанац. Јуримо се око кућа и штала као деца која се играју жмурке. Час ми јуримо њих, а час они нас. У таквој игри гине све одреда: и ми и они, и жене и деца, и стока и кокошке, и све што је живо“.

Ове речи само су фрагмент „Сећања из рата“ команданта Таковског четничког одреда Звонимира Вучковића, које на веома сликовит начин описују трагичне српске поделе у Другом светском рату. Чини се да су ових дана, нажалост, поново оживеле.

ПРИЈАТЕЉИ

Stadt Innsbruck

Kanzlei für die Diaspora - Republik Serbien

СПОНЗОРИ

zoki

Login