spojinovigrb
 

Истина је да су сви људи грешни, па и свештеници. Чак ако смо се лично уверили да неки од њих не поштују Црквене заповести о посту, то нас још увек не ослобађа личне одговорности за непоштовање Црквених заповести. Није ли и Адам након прекршене заповести о посту, покушао да свали кривицу на Еву рекавши: „..она ми даде са дрвета, те једох” (1 Мој 3,12)? Знамо да Бог није прихватио такво објашњење, јер свако од нас има слободу избора – да ли ће кренути погрешним или правим путем. Кренути погрешним путем поводећи се за другим људима, користећи их као изговор за своје погрешке, погубно је.

уторак, 10 фебруар 2015 21:25

Ода народу српском

Велики италијански песник, вишеструки ратни херој, денди, миљеник лепих жена и високих салона, необично маркантна личност, током Првог светског рата посветио је Србији потресне стихове дивљења, охрабрења и подршке. Милански лист „Corriere della sera” објавио их је у целини 24. новембра 1915. Запањујућа је дубина његовог познавања српске историје и разумевања српског бића. Један примерак исписао је својеручним краснописом и послао, уз штампано издање, српском краљу Петру Првом. А знате ли: има ли Д’Анунцио споменик или улицу у Београду?

Истина је да грех не улази на уста, али не смемо злоупотребити тај цитат из Светог Писма као изговор за своју неспремност и одсуство воље да се боримо против уживања у храни. Сврха и циљ поста је борба против греха, а она укључује борбу против телесних жеља. Телесне жеље се, опет, најлакше сузбијају узимањем посне хране, што сведочи 2000 година дуга традиција Цркве. Одрицање од стомакоугађања има двојако дејство: 1. то је наша жртва Богу; 2. то је средство за гашење телесних страсти. Зато се и каже да је пост једно од два крила која човека уздижу ка Богу (друго крило је молитва). Не заборавимо да је Адамов пад у грех изазван кршењем заповести о посту: „Не једи…” Ако кршимо Црквену заповест о посту: „Не једи…”, на исти начин смо изложени паду као што је то био и Адам.

Истина је да су мухамеданци управо од Хришћана усвојили праксу клањања Богу, дотичући челом земљу. И то оних Хришћана који су живели у оној средини у којој се мухамеданство и појавило у 7. веку – од православних Хришћана блиског истока. Црква је увела правило (канон XX, Првог васељенског сабора) да се на недељним Литургијама, као и на свим Литургијама између Васкрса и Педесетнице (Духова), обавезно стоји. А то Црквено правило је уведено због уобичајене праксе Православних да своју оданост и љубав према Богу изразе клечањем и клањањем (велики поклон, велика метанија). Ова заблуда многих Православних се појавила услед жалосне чињенице да нису никада били у цркви сем недељом (кад се не клечи и не клања), а и то често само два пута годишње (на Васкрс и Божић), па нису ни имали прилику да се упознају са свим облицима изражавања Православне духовности.

Истина је да су сви свеци живи, јер у Богу нико не може бити мртав – Бог је Бог живих, а не мртвих. Погрешна пракса је вероватно настала услед чињенице да се жито спрема и за парастосе упокојеним ближњима. У оба случаја, жито представља жртву Богу и симболизује Православну веру у опште Васкрсење. Та жртва се приноси Богу у име оног светитеља или упокојеног чије се име спомиње тог дана или тог парастоса. Да ли је реч о светитељу који је живео, па се упокојио, или никада није прошао кроз биолошку смрт, попут Архангела Михаила или Светог Илије, на пример, не прави никакву разлику у погледу жртава које се приносе Богу (славски колач, жито и вино). Нажалост, успркос упозорења Цркве на овакву погрешну праксу, многи и даље настављају по своме јер су „тако радили и очеви и дедови”.

Истина је да славе нису ни мрсне ни посне, него дани у које оне падну могу бити мрсни или посни. Зависно од тога на који дан слава пада, таква се славска трпеза припрема. На пример, ако једне године Ђурђевдан падне у четвртак, припрема се мрсна трпеза, јер је четвртак мрсан дан. Ако следеће године падне у среду, припрема се посна трпеза, јер је среда посни дан. Неке славе увек падају у време једног од четири велика поста, па се сваке године припрема посна трпеза. Пример такве славе је Никољдан, који увек пада у време Божићног поста.

среда, 28 јануар 2015 00:01

Коме си потребна, омладино?

Омладина је вазда била на бранику отаџбине, па се тако нашла и у првим редовима одбране од поплава. Такав полет вероватно није виђен у последњих двадесет и пет година.

Потоп који нам се задесио 2014. за собом је оставио штету у вредности од преко милијарду евра. Последице је требало санирати, па је државни врх дошао на једну изванредну идеју. Сећате ли се можда како је председник Владе најављивао радне акције по окончању целе „Мајске кризе“? То је требало да буде организовани рад омладине, којим би се опоравила настрадала подручја. Такав бесплатан рад би свакако допринео бржој реконструкцији страдале инфраструктуре, а био би веома повољан и по државну касу. Упркос томе, да ли је спроведена та идеја?

среда, 21 јануар 2015 19:56

Архитекта наше традиције

По оцени својих колега и савременика, Момир Коруновић најистакнутији је градитељ националног стила у међуратној архитектури Србије, једини који је успео да уравнотежи романтичарско обликовање фасаде и строге академске форме. Целокупни његов рад одише оригиналношћу и мотивима народне и српско-византијске традиције. Овај баштиник српског националног градитељства родио се 1. јануара 1883. у Глоговцу код Јагодине, у свештеничкој породици. Родно место и окружење, живо, провинцијално, народ надахнут српском историјом у чију се душу уткао петвековни оријентализам, оставили су дубок траг на младог Момира који ће га пратити кроз читав живот.

ПРИЈАТЕЉИ

Stadt Innsbruck

Kanzlei für die Diaspora - Republik Serbien

СПОНЗОРИ

zoki

Login