spojinovigrb
 

Осморо је главно што треба да спасавамо и што можемо спасти:
1. Спасавајмо пре свега душе своје. A како се спасава душа, научио нас је Онај кога и називамо Спаситељем. ко нимало не брине о својој души, а хоће да води народ, тај ће одвести у пропаст и себе и народ.
2. Спасавајмо нашу славну веру православну од утицаја туђих вера и секта, међу којима се находимо.
3. Спасавајмо име српско, са свим моралним и културним садржајем тога великог и завидног имена.
4. Спасавајмо српску браћу и сестре од мешовитих бракова и јадну децу из мешовитих бракова.
5. Спасавајмо српски језик од нових филолога, који хоће да најмузикалнији језик ("талијански међу словенским језицима") учине тврдим, опорим и накарадним (потпредседник!), како је песник Милорад Митровић још давно писао:
"Вук је има гроба два Сад му трећи грози,
А тај трећи спремају му Нови филолози ".
6. Спасавајмо ћирилицу, "свето писмо Ћирилово", од наших латиномана, који у пустом незнању не схватају да служе оној пропаганди, која је огњем и мачем наметнула неким Словенима латиницу, само да би их одвојила што јаче од православних Словена, који сви пишу ћирилицом.
7. Спасавајмо јединство српског народа од политичких партијаша, који се више уздају у чету, него у армију и то пред задацима што их не може остварити ниједна сама чета, него само велика и уједињена армија.
8. Спасавајмо сваког брата у невољи и лично и организовано, да се нико од Срба не може пожалити и рећи: "Видех свет, али не видех брата у свету".


свети владика Николај

недеља, 04 јануар 2015 01:39

Нeoпходан је закон о ћирилици

Недавно је „Политика” (11.12.2014) објавила резултате истраживања о употреби писма у српском језику. По том истраживању 47 одсто анкетираних пише латиницом, а 36 процената ћирилицом. Некако је испало да је ово обична новинска вест и као таква пролазно актуелна. А није тако. Писмо једног језика није нешто што је споредно у односу на његове друге функције. Реч је о делу идентитета који сачињавају, поред писма, говор са дијалектима, речник, правопис, граматика.

Питање:

Оче,

Да ли Царство Небеско постоји као паралелна реалност? Да ли се оно одвија паралелно од овог света, тј. док ми сада овде живимо и постојимо, да ли "горе на небу" или како већ да се изразим, постоји Цартво Небеско са Господом светитељима, анђелима?
Имам утисак да многи у Цркви на овај начин виде Царство Небеско. То закључујем у разговорима које водим са људима из Цркве и то ме веома буни и некако се коси са оним "чекам васкрсење мртвих и живот будућег века". Ако оно у својој пуноћи сапостоји овом свету, онда шта чекамо кад је оно ту у пуноти? Или је другачије?

субота, 03 јануар 2015 00:00

Праштање је изнад поста

Има јунаштва над јунаштвом и подвига над подвигом. Свети Епифаније Кипарски позвао на ручак Илариона Великог, па да би показао што веће гостољубље према свом знаменитом госту изнесе на трпезу печено пиле и понуди. Рекне му Иларион: „Опрости, но од када се замонаших не једох ништа заклано!" На то Епифаније: „А ја од када се замонаших не легох никад у постељу докле најпре не опростих противнику своме!"
петак, 02 јануар 2015 00:00

Црвени кончић за бебе

Сујеверје црвеног кончића је дуго времена присутно на нашим просторима иако уопште нема валидан и истинит извор или доказ о својој тзв. "моћи". Огромна већина користи га као облик заштите бебе и одрасле особе од урока готово наивно.

Како је овај "обичај" распрострањен на нашем просторима појављује се подједнако међу хришћанском и муслиманском популацијом. Будући да нема никаквог објашњења нити доказа о спасењу њиме сем "рекла баба да треба", његова функција будући да није хришћанска, сматра се сујеверјем или остатком паганства, како нема корена у хришћанству.

У ресторану је седео професор Владета Јеротић са пријатељима. Један младић је хтео да их части пићем.
Пришао је, представио се и рекао да он професору Јеротићу много дугује, зато што су му његове књиге помогле у животу, па би хтео, на овај начин, да му се захвали.

Професор Јеротић је љубазно одбио рекавши:
„Немојте да увек чините ја теби – ти мени. Ја сам нешто, како ви кажете, вама учинио и ви сада хоћете мени да вратите.

Зашто се Срби и Руси од давнина сматрају братским народима? И колико Руси, заправо, знају о православној Србији?
Филм обухвата снимке мирне посјете Његове светости патријарха московског и све Русије Кирила Српској православној цркви у новембру 2014. године. У оквиру те посјете он је освештао руски некропољ у Београду – највеће у Европи гробље руских војника и официра, који су погинули на фронтовима Првог свјетског рата. Поглавари Руске и Српске цркве служили су Божанствену литуригју у саборном храму Светог Саве на Врачару и освештали споменик руском цару Николају Другом у центру престонице Србије.

Врхунски научник, хуманиста, дипломата и највећи лобиста кога је Србија икада имала, Михајло Идворски Пупин није почетком двадесетог века жалио труда ни времена да лични ауторитет стави у службу Србије.

У годинама пре избајања Великог рата, са великом политичком зрелошћу Пупин је писао о амбицијама Аустроугарске монархије и упозоравао. Александра Нинковић Ташић, потпредседница Образовно-истраживачког друштва "Михајло Пупин", за Јутарњи програм РТС-а каже да су његови чланци били веома запажени.

"Када је Гаврило Принцип извршио атентат, прва особа која се огласила о том питању, био је Михајло Пупин. Невероватно је са којом зрелошћу и потребом да заштити српски народ, он говори."

ПРИЈАТЕЉИ

Stadt Innsbruck

Kanzlei für die Diaspora - Republik Serbien

СПОНЗОРИ

zoki

Login